Close
Radosav Lazić

Radosav Lazić

Formalno obrazovanje, “odrastanje”, biografija …

Ovo nisu posebno utegnuti podaci, ili beskrvni CV kako to danas zovu, koje povremeno (sve ređe) šaljem kojekuda. Procenjujem da je dovoljno kako bi predočili sebi koga čitate, s kim se dopisujete i s kim hoćete (ili nećete) da radite.

Rođen sam u Prizrenu 1959 g. Bio sam željeno dete zbog čega sam tako minijaturan uspeo da pokrenem svoje plemenite roditelje pa su se ubrzo odselili iz Metohije. Tako su moje odrastanje i početno školovanje (oš i gimnazija) pomerili u Šumadiju i Pomoravlje. 

Formalno obrazovanje

– Diplomirao na „FNO“ Beograd i stekao zvanje profesora. Ovo je bila više želja roditelja nego moja. Ja sam za svoju dušu upisao filozofiju. Roditelji mi to nisu branili uz jasan uslov, diplomirati na FNO.

Filozofiju nisam završio iz dva razloga: doživeo sam prosvetljenje na prvom Intenzivu na kom sam učestvovao i shvatio da se odgovori koje tražim nalaze u mentalnim vežbama, radu i usavršavanju. Nastavio sam da čitam lepe knjige ne vodeći računa o nastavnom gradivu i trendovima. To radim i danas.

Drugi razlog je prijateljstvo sa pokojnim Milinkom Obrenovićem iz Čačka, kog sam upoznao tokom studija. Mića je završio filozofiju sa visokim prosekom. Usput zbog posla završio je za godinu ipo dana i političke nauke. Posle toga je i magistrirao na Pravnom fakultetu, ali do posla nije mogao da dođe. Nije doktorirao jer bi svakako sve bilo isto. Za njega nije bilo posla. Karijeru je završio kao blagajnik na stovarištu uglja.

Drugi fakultet

Paradoksalno Mića je prvo uticao na mene da filozofiju upišem. Onda sam uz njegovu pomoć i usmerenje u procesu razmene znanja zaključio da mi dobre knjige i valjane sagovornike niko ne uskraćuje. Zato sam prestao da se dodatno cimam sa polaganjem ispita.

Magistrirao sam na „FB“ Beograd, smer “Nauka bezbednosti” . Tema „Bezbednosni aspekti delovanja verskih sekti u Republici Srbiji“. Stekao sam zvanje: magistar nauka, odbrane bezbednosti i zaštite.

Nisam žurio sa magistraturom. Radio sam posao koji me ispunjava. Tek kad su mi taj posao oduzeli odlučio sam se da završim studije i potražim državni posao.

Zbog prisutne nepodobnosti teme i kandidata trebalo je položiti dvostruko više ispita i seminarskih radova u odnosu na podobne i napisati tri (3) magistarska rada.

Danas ne bih ni pola rada napisao, niti bih upisivao taj fakultet, niti postdiplomske. Sebično sam zadržao divne, mudre profesore i kolege bez obzira na njihove životne i političke opcije. One druge ne bih pustio ni u dvorište, kamo li polagao pred njima.      

Važnija posla

Postdiplomske studije sam upisao po inerciji posle fakulteta pre nego sam odustao od filozofije. Postojale su oblasti u kojima sam mogao da spojim interesovanja. Posle zaposlenja, preseljenja i stupanja u brak imao sam važnija posla.

 

Prvo sam radio u jednoj kragujevačkoj fabrici sa 2,5 hiljade radnika. Povremeno sam odlazio do Beograda i polagao po neki ispit. Bilo je to vreme kad su posleratni fabrički rukovodioci počeli u potaji da kupuju diplome viših škola. Na taj način su zadržavali radna mesta, vozače i sekretarice.

Dok sam im pomagao da pišu svoje radove, sve je bilo u redu. Istovremeno nije bilo u redu jer sam ja već imao diplomu a hteo i nešto preko toga 🙂 Bio sam spokojan jer sam stručno radio svoj posao dok su moji rukovodioci sa višim školama zazirali od nastavka mog školovanja.

 

Državni poslovi

Nisam sa direktorima provodio vreme po kafanama, gde se odvijala glavna kadrovska kombinatorika, što mi nikad nije oprošteno. Često sam ostajao neinformisan. U to vreme je bilo mnogo važnije znati ko s kim ide na pecanje i ko je čija švalerka, nego biti stručan.

Dok su me direktori proglašavali za nadobudnog (stručan a socijalno neprilagođen), ja sam verovao da su oni nestručni ali korektni. Dosta toga su mi “dugovali” pa sam smatrao da se neće uvrediti što vreme provodim sa decom i knjigama nego s njima u ispraznim razgovorima. Da se ne lažemo, nikakav izbor za mene tu nije postojao.  

Kad sam primetio da sam nepoželjan bez ikakvih problema sam potražio posao u školi. Na novom poslu mi je sve odgovaralo. Počev od letnjeg i zimskog raspusta preko rada sa klincima. Imali smo i odlične praktične rezultate na takmičenjima. Sve se odvijalo na obostrano zadovoljstvo.

Jednog dana kad sam s posla doneo platu ustanovio sam da je ista nedovoljna za plaćanje kirije. Šta ćemo sa svim ostalim? Trebalo je glumiti pater familiasa. Ne bi bilo zgoreg ni da se nešto pojede u tom međuvremenu od kirije do kirije. 

Dopunski poslovi

Potražio sam stari zanat u koji me je uveo pokojni Mića, polaganje ispita, pisanje diplomskih i seminarskih za novac. To se još uvek plaćalo dobro. Rad u školi mi je dozvoljavao da dosta vremena provodim na Mašinskom fakultetu u Kragujevcu. Tamo sam se zahvaljujući njihovoj ljubaznosti obučavao za baratanje računarima. Na Mašinskom sam i štampao to što sam pisao.

Razvio sam posao do nivoa da više nisam mogao da se uskladim. Dešavalo mi se da uzmem slobodne dane, odem do Beograda na polaganje ispita (nešto sebi, nešto drugima) i da profesor ne dođe. Odloži ispit za sutra. Sutra nam jave da dođemo u ponedeljak. Iako sam mogao puno u jednom trenutku što bi rekli seljaci “nisam znao de udaram”. Odmah sam sve to prekinuo i počeo po nešto da objavljujem pod svojim imenom.

Zemlja je počela polako ali sigurno da se raspada. Dešavali su se orvelovski zaokreti. Bratstvo jedinstvo, samoupravni socijalizam, nesvrstanost, nezavisnost, jedinstvena odbrana, jedinstveni naoružani narod, marksizam, lenjinizam, koncepcija ONO i DSZ i slična zadojenja su se od idealne teorije pretvarali u kilavu, kasnije i krvavu praksu. Zemlja je krenula u pogrešnom smeru. “Prosperitet” u koji su uvedeni narodi sa ovih prostora još uvek traje. Vidljiv je golim okom.

Privatni posao

Dao sam otkaz u školi, uzeo ono malo ušteđevine i sa ortacima počeo da se bavim privatnim poslom. U poslu mnogo toga nisam znao, kao ni danas, ali sam učio u pokretu. Opet motivacija, energija, brzo mišljenje, kreativnost, dobra organizacija, velika jurnjava i kvalitetni saradnici su nadvladali početno neznanje. Pre izbijanje rata naša firmica je imala više desetina zaposlenih. 

 

Videći koliko znam i koliko ne znam pod hitno sam upisao “Posl. šk. za menadžment” na „Institutu za internacionalni menadžment“ u Beogradu. Odmah da kažem alal im svaka marka. Skoro sve moje rupe u znanju su popunjene, a sve samoupravno kardeljevske budalaštine raspršene predavanjima ljudi iz Nemačke, Amerike, Japana i nešto malo “naših”. Jeste koštalo ali jeste se i ustostručilo. I danas posle četvrt veka rabim to znanje.

Posle groznih ratnih godina u kojima sam učestvovao, posle dve smrti u sedam dana (oca i cimera), pokušao sam da nastavim sa  radom i usavršavanjem. Upisao sam po inerciji Posl. šk. za PR“  u Beogradu. Opet sam imao sreće što se ljudi i znanja tiče, ali sam počeo da mentalno hramljem. Došlo je vreme da se potraži pomoć psihoterapeuta i svih drugih koji su smatrali da nešto sa mnom mogu da urade. Video sam svoju neupotrebljivost i priznao sebi očiglednu stvar, da sam zaglavljen.

therapy-session
Psihoterapija

Kad sam posle nekog vremena kod sebe primetio poboljšanje, oduševljenje nisam ni pokušavao da sakrijem. Upisao sam odabranu školu za bavljenje psihoterapijom sa sedištem u Ženevi 🙂 Posle apsolviranja i nekoliko stotina sati prakse pre dvadeset godina počeo sam samostalni rad uz superviziju. Imao sam preko 1000 sati prakse i iskustva kad su me podsetili da bi trebao da branim diplomski rad  pred komisijom.

Promena posla

Privatnim poslom sam se bavio do kraja XX veka. Posle bombardovanja kasarne dok sam i sam bio mobilisan detonacija mi je razbucala magacin. Radnici su srećom ostali nepovređeni. Izlozi, vrata, prozori, tegle, flaše, monitori … sve je bilo u komadićima. Kako posle rata to nisam mogao da naplatim digao sam ruke. Počeo sam da se bavim psihoterapijom, davanjem časova (uključujući hodanje po vatri), grupnim terapijama, pisanjem za druge i sebe …
Kraj prvog dela. Zahvaljujem svima koji su stigli dovde 🙂

Od ovog mesta ima manje materijala za čitanje a više slika.

Bilo je to problematično vreme. Posle odbijanja države da mi nadoknadi kolateralnu štetu nastalu bombardovanjem, ili bar odbije nešto od poreza odlučio sam da zatvorim firmu i da se povučem u seoce. Uskraćeno nam je ustavno pravo da se bavimo poslom za koji smo registrovani. Učlani se ili crkni otprilike. 

Nastavio sam da radim, da se usavršavam i pomalo čistim. Bio je to period potpune sreće i posvećenosti poslu, iako je to mnogima sa strane izgledalo drugačije. Pisao sam za mnoge novine i portale pod svojim imenom i sve drugo. To iz današnje perspektive izgleda kao naučna fantastika ali tako je moglo da se živi. Pojavljivao sam se na televiziji  svakih šest meseci i tako dolazio do klijenata.

 

Privatna televizija


Nisam se usuđivao da ponovo krenem sa privatnim poslom, jer privatni posou Srbiji liči na letovanje u Crnoj Gori. Odete jednom i obećate sebi nikad više.Posle desetak godina ponovo odete na Crnogorsko primorje i vidite da se ništa nije promenilo. Jednostavno korumpirane alave birokrate uvek nađu način da vam upropaste posao.

Onda su me prijatelji zamolili da se prihvatim posla na lokalnoj televiziji. Iskreno ja nisam ni znao da tako nešto postoji. Učinilo mi se da možda nije loša ideja još jednom krenuti sa privatnim poslom. Prolazile su godine. Menjali su se zakoni, uvodila regulatorna tela, itd, itd. Prihvatio sam, bolje da nisam.

Bio je to redak skup mozgova u jednom malom mestu. Ljudi su došli odasvud (Kipar, SAD, Italija, Velika Britanija, Novi Sad, Beograd..). Na uspeh se nije dugo čekalo. Zahvaljujući svim tim mozgovima koji su poverovali u priču o slobodi medija u Srbiji. Naš rad i materijalna ulaganja bejahu dovoljni za plaćanje poreza i normalan život. Ali radna idila nije dugo trajala.

Političko birokratski pritisak

 

Odolevali smo pritiscima, radili sve bolje, angažovali sve više radnika, plaćali sve više poreza i tako jedno dve godine. Paradoksalno naš let je prekinuo obični kafedžija iz susednog mesta. Zvuči neverovatno, samo ako zaboravimo da je ovo Srbija. 

Mi nismo samo ostali bez posla. Uzeli su nam i novac i opremu. Ujedno smo proglašeni za kriminalce, sve po zakonu(!!??). Prošlo je deset godina. Stvar još uvek nije presuđena. Divna poruka za strane investitore i povratnike.

Još jednom zaokret

Zbog “kriminalne prošlosti” nisam bio podoban za rad u MUP-u. To je zaključio Dačićev šef kabineta koji je kasnije optužen da je odavao službene tajne Darku Šariću 🙂 Sve lepše od lepšeg.

Da je Srbija u žešćem problemu pokazuje “neverovatna birokratska povezanost”. Vlasti se smenjuju ali ako ste jednom protivnik birokratije onda vam je to na snazi do kraja života. Ništa bruka, ništa osnovna ljudska prava , ništa mišljenje veštaka, ništa mišljenje i stav zaštitnika građana.

Ovi slučajevi su mi postali zabavni i inspirativni. Pokrenuli su me pa mi je na “FDU” Beograd odsek “Menadžment kulture i medija” odobrena izrada disertacije sa temom „Kreativnost u kriznom menadžmentu“, mentor Tijana Mandić. Usvojen pozitivan izveštaj komisije za procenu teme. Korekcije su u toku, još ima vremena.

Trenutno radim ono što volim, onako kako volim, sa biranim ljudima u biranom okruženju. Mnogo toga ne vidim. Nekad kad me (nas) potkače idioti  javno progovorim.