Close
Hodanje po vatri (2) – učenje na daljinu

Hodanje po vatri (2) – učenje na daljinu

Nastavak teksta „Hodanje po vatri (1) – učenje na daljinu“

Hodanje po vatri kao članak ili reportaža sa snimljenim materijalom uvek predstavlja zanimljivost. Tako je bilo i sa prethodnim tekstom. Pošto ćemo u nastavku dodirnuti pitanja „zašto“ i „kako“ moguće je da će se čitanost umanjiti. Uvažavajući deo sa praktičnom primenom koji dolazi na kraju gotovo sam siguran u to. Kao što postoje različite aktivnosti postoje i različite knjige. S tim se treba što pre pomiriti.

Sa druge strane biće ovo priča iz prve ruke gde će do izražaja doći malo polemike i neslaganja sa drugim autorima. Stoga će tekst možda biti interesantan teoretičarima, iako je namenjen praktičarima.

Mala digresija. Nekolicini ljudi do čijeg mi je mišljenja stalo sam poslao video materijal „Hodanje po staklu“ Gospodina iz Hrvatske, želeći da čujem njihovo mišljenje. Jedan meni dragi „neverni Toma“ je pitao: „Kako ti znaš da ovo staklo nije neka pravara“ u smislu da danas može sve da se „fotošopuje“. Jel i vatra, pitao sam 🙂

Mogu da obećam da će se razočarati samo oni čitaoci koji pitanje „kako“ žele da preinače u pitanje „na koju foru“. Nema prevare. Nema ni fore. Preko vatre (ugljevlja) može da se prođe bos.

Pre nastavka želim da se zahvalim na povratnim informacijama i prispelim komentarima. Sad mi je svakako lakše da nastavim. Istovremeno očekujem bolji prijem, barem kod onih sa kojima je ostvaren kontakt 🙂

Hodanje po vatri u SFRJ

Ritual „hodanje po vatri“ je na prostorima bivše SFRJ prvi put izveden u Crnoj Gori krajem osamdesetih godina prošlog veka. Ceremoniju je na Budvanskoj plaži vodio Dušan Doblanović – Džimi iz Slovenije koji je to znanje prethodno savladao u Nemačkoj (čini mi se). Džimi je kasnije o tome napisao knjigu koju je potpisao kao Dušan Tej Baba Doblanović.

Sve se dešavalo na plaži, posle ponoći. Bilo je tridesetak učesnika i nebrojeno gledalaca. Recimo odmah, rezultat je bio katastrofa. Svi učesnici priznali to ili ne su dobili opekotine, neki više neki manje. Ja sam to davno priznao sebi pa mi ne pada teško da to i ponovim, kao siguran dokaz da ne mora sve uvek da bude idealno. Džimi je posle toga nastavio i svoje znanje proširio po čitavoj Jugi, ali više nikad pred publikom.

Indijanska-sauna-Hodanje-po-vatri-učenje-na-daljinu
Indijanska-sauna-hodanje-po-vatri-učenje-na-daljinu

Hodanje po vatri se obavljalo svuda. Počev od Beograda gde su ritual preuzeli učenici i sledbenici Živorada Mihajlovića Slavinskog koji su to radili po vojvođanskim atarima, preko Hrvatske gde se i danas često izvodi. Ritual je rađen i u Zaječaru preko „Društva za psihofizičku rekreaciju“ koje je vodio Desimir Ivanović. Pomenimo i moju malenkost (Šumadija i Pomoravlje). Ne smemo da zaboravimo Sinišu iz Šapca koji je ritual obogatio indijanskom saunom (slika). Reč je o priručnoj građevini od granja, lišća i ćebadi koja se prekrivala zemljom. Unutra se unosio usijani kamen preko koga je sipano eterično ulje. Na izlasku ste po želji mogli da „dobijete“ kofu hladne vode po telu. Interesantn kod Siniše se vatra često gazila i porodično – roditelji i deca zajedno.

Džimi je sa grupom „entuzijasta“ krajem osamdesetih, početkom devedesetih planirao trodnevni ritual hodanja po usijanom kamenju gde temperatura kamenja prelazi 2000 stepeni celzijusa, ali se to nije desilo. Najkraće rat je bio brži. Sve je ostalo prepiska.

Hodanje po vatri, različita shvatanja

Većina zna da Indusi i Budisti gaze preko vatre, ali mali broj zna da se to radi i u Pravoslavlju, u Grčkoj i Bugarskoj. To rade brojne poznate i manje poznate religije, priznate i nepriznate verske zajednice. Na kraju boravak na takvom mestu svakako jeste odlična prilika da se verujući sećaju Boga. Autor samo hoće da kaže da to nije monopol bilo koje religije. Preko vatre prelaze i ateisti i agnostici.

Hodanje-po-vatri-učenje-na-daljinu
Hodanje-po-vatri-učenje-na-daljinu

Zbog nečeg se često ističe kako za fenomen hodanja po vatri „nauka nema odgovor“ . Ako bi smo cepidlačili onda bi mogli da kažemo da je odgovor delimično tačan, iako se meni čini netačnim. Prvo nauka pre nego objasni treba da nešto opiše što je davno urađeno. Nakon toga sledi predviđanje  što predstavlja siguran znak da su naučnici ovladali materijom. Problem leži u tome što većina naučnika ostaje u ravni teoretisanja i eksperimentisanja iz druge ruke. Mali broj naučnika je na naše razočarenje spreman da svoje tvrdnje dokaže praktično, na svojoj koži i svojim stopalima.

O naučnim „objašnjenjima“ fenomena hodanja po vatri

Nekad su naučna objašnjenja pogrešna. Potrebno je vreme dok se neko ne lati posla i jednu teoriju eksperimentima zameni drugom. Ostaje pitanje hoće li doći do potpune zamene ili samo dopune. Veliki problem predstavljaju dva dela jednačine. Prvi je spoljašnji, drugi unutrašnji. Drugi deo jednačine (introspekcija) za svakog hodača je kud i kamo važniji od fizičkog kojim se lako manipuliše dok su naučnici bar početkom dvadesetog veka svoju pažnju usmeravali na spoljašnje. Otuda je sve manje tačno da „nauka nema odgovor“.

Stoga ni konstatacija ateista naučnika da „hodanje po vatri nije nikakvo čudo“ ne može da se prihvati bez ostatka jer nisu u pitanju „samo prosti prirodni zakoni“ jer bi u protivnom oni to vrlo rado demonstrirali.

Konačni odgovor autora je da su i fizičke zakonitosti i introspektivni rad podjednako važni. Uzgred ta „naučna objašnjenja“ su ponekad toliko klimava a opet u direktnoj proporciji sa „naučnom“ nadmenošću i obrnutoj proporciji sa praktičnim samopouzdanjem.

Na kraju pitajmo one najnadobudnije iz njihovih redova: „Zašto ti fizički zakoni ne deluju uvek“? Mogući tačan odgovor leži u činjenjici da u istraživanja mora da se uključi introspektivna manipulacija. Inače ništa od valjanog objašnjenja i predviđanja.

U sledećem nastavku više o manipulativnoj introspekciji i dopuni fizičkih zakonitosti na delu.

Radosav Lazić

Kragujevac, februar 2017