Close
Pisanje o pisanju

Pisanje o pisanju

[ratingwidget_toprated type=“pages“ created_in=“all_time“ direction=“ltr“ max_items=“10″ min_votes=“1″ order=“DESC“ order_by=“avgrate“]pisanje

Pisanje – definicija – teškoće

Pisanje o pisanju na prvi pogled izgleda nemoguća misija, jer definisati pojam znači odrediti mu sadržaj, ali uz pomoć nekog drugog pojma. To dalje znači da definisanje pisanja ne bi trebali da radimo pisanjem jer smo onda „zaglavljeni“ u kružnom toku, što se stručno zove tautologija. Stoga bi pisanje kao nepoznat pojam trebalo definisati pomoću drugih, poznatih pojmova bez zapisivanja.

Pošto je za to sad nemoguće i dalje ostajemo u opasnosti retoričke tautologije, kad jedan isti pojam (pisanje) objašnjavamo uvek iznova drugim rečima (koje pišemo). I tako dok ne ubedimo sagovornika, ili dok nama ne dosadi.

Stigosmo do logičke tautologije ili do izraza koji su uvek tačni, bez obzira na okolnosti. Interesantno u ovom slučaju je da sa malo mašte i umetničke slobode dolazimo do matematičkog izraza kontradikcija koji je suprotan tautologiji.

Ako se setimo da u Ekovom romanu „Ime ruže“ i magarci mogu da lete, da se Dostojevski u „Zapisima iz podzemlja“ vajka kako bi voleo da postane buba (kukac), što je Kafka i priuštio svom junaku u prvoj rečenici „Preobražaja“, onda nam je jasno šta sve pisanje jeste, ali ne i šta pisanje nije, jer sve je pisanje.

Dodajmo, danas pišu i oni koji ne znaju ni sve četiri (nekad) elementarne veštine pisanja: slova, pravopis, gramatiku i reči. Kad bi se ovde radilo o četiri točka na automobilu to ne bi moglo da se desi. S obzirom da se to ne samo dešava već da je poprilimilo oblike epidemije nama ostaje da se u toj gužvi snađemo, ili ne snađemo. Nešto svakako moramo da preduzmemo jer odavno fizički nismo u stanju da pročitamo sve što smatramo da vredi, ili treba.

Pisanje

Pisanje i čitanje – šta pisati i šta (koga) čitati

Pisanje više, čitanje manje tumače i predaju svi. Počev od samozvanih (shvaćenih i manje shvaćenih), preko diplomiranih (sa kupljenom ili stečenom diplomom), preko iskusnih pisaca i loših pedagoga, preko dobrih pedagoga i loših pisaca svi su otvareni prema našem novcu i vremenu, Oni koji bi da plate i uđu u poštenu razmenu često bivaju obmanuti, razočarani, nekad sa osećanjem krivice ili niže vrednosti koje su dobili pride.

Ako bi pre nego sami počenemo da pišemo pročitali i provežbali sve što nam drugi o tome nude za našeg života ne bi smo stigli da napišemo ni slovo. Kako taj deo otpada ostaje dug put dok se ne osposobimo da sami prepoznamo šta je to što nam vredi i treba. Šta je hrana a šta đubre koje nam se servira sa miomirisima u skupoj ambalaži.

Da bi nam se san ostvario put je dug, sa puno preispitivanja i neizvesnosti na kraju. Postoji i ta „omiljena“ opcija da ste vi neshvaćeni genije koji zbog „neuspeha“ svu krivicu prebacuje na druge. Ako već sad znate da ste toliko genijalni da vas niko ne razume ovaj tekst nije za vas. Ako ipak smatrate da u sadašnjem vremenu možete da nađete svoju publiku i da publika nađe vas onda nastavite sa svešću da niko sem vas ne može da vam da tapiju na momentalni uspeh. Zato pišite.

 Pisanje kao komunikacija

Za učenje veštine pisanja pedagoški je ispravno ako u startu pođemo od stava da je pisanje za nas jedina mogućnost da komuniciramo sa drugima.

Pisanjem komuniciramo prvo sa sobom, onda i sa drugima – ako zaključimo da je napisano vredno objavljivanja. Pisanje sadrži sve elemente dobre ili loše komunikacije, jer i sa sobom i sa drugima možemo da razgovaramo manje ili više uspešno. Sa manje ili više povratnih informacija i razumevanja . Zato nije pogrešno govoriti o višeslojnom pisanju koje u sebi sadrži verbalne i neverbalne delove, manje ili više razumljive. Zbog toga nešto čitamo više puta, dok nam je nekad i prvo čitanje suvišno.

Pisanje sadrži unutrašnji rad potreban da se misao formira i oblikuje. Dobro je ako to sa sobom raščistimo pre nego dođemo do papira. Dešava se i da tokom pisanja preoblikujemo nešto što nam se par trenutaka ranije činilo dobrim. Sve je to deo interaktivnog procesa sa sobom, zbog čega pisanje u sebi sadrži lekovita, terapeutska svojstva.

Pismeno komuniciranje

Nekad ljudi od pera kažu: „Baš me briga, ja pišem zbog sebe“. Iako u tom trenutku pišu „samo“ zbog sebe napisano dorađuju, sređuju i prerađuju čineći to „i“ sebi, jer se u svojim dubinama nadaju promeni, razumevanju i prihvatanju od većeg broja čitalaca.

Svako ko piše radi to zbog neke publike računajući i sebe. Najbolje je ako znamo kome i za koga pišemo, ali često i ne znamo. Tad u određenoj meri pišemo sebi i o sebi. Nekad smo jednostavno uvereni da će naše pisanje stići do „pravog“ čitaoca. Nekad nesvesno pišemo samo zbog lekovitosti, pražnjenja ili usklađivanja sa sobom i sredinom.

Pištite sve što vam padne na pamet, ali samo u prvoj verziji„, objasnio bi Eko. „Kasnije ćete shvatiti šta vas je odvelo i povuklo od središta teme“. Pre toga je poželjno znati što više o efektnoj komunikaciji i shvatiti šta nam sve kod pisanja ne stoji na raspolaganju (01.minut na snimku): ni prijatan kontakt, ni ljubazan izraz, ni ton u glasu, ni spoljašnjost … Moćna reč nam ostaje tek na kraju. Kod čitanja i pisanja (bez predubeđenja) drugih mogućnosti nema zbog čega osobe koje se bave pisanjem moraju da pojačaju taj deo.

Objavljivanje

Najbolje da pred čitaoce izađemo kad sve obavimo, makar mnogo puta prepisivali i dopisivali. Još je bolje ako pre objavljivanja ostavimo da napisano neko vreme odstoji i da se tako odvoji od nas. Kasnijim vraćanjem ćemo mnogo naučiti o sebi i svom stilu pisanja. Istovremeno ćemo i svoje loše strane pisanja dobiti na tacni.

Odlično je ako napisano pre objavljivanja pogleda neko do čijeg nam je mišljenja stalo, neko kome verujemo bez straha da će zbog pročitanog promeniti mišljenje o nama (u krivom smeru). Izvrsno je kad je poštovanje kritičara i pisca obostrano. Od načina na koji nam se serviraju kritike i pohvale često zavise i načini našeg prihvatanja, neprihvatanja ili promene izabranog kritičara.

Početnike ne treba da čudi dvojnost, nekad trojnost onoga ko piše. Jednostavno je, treba upoznati to mnoštvo u sebi i sa svima njima ostvariti dobru komunikaciju. Onda pred čitaoca izlazimo sa zajedničkim, izbalansiranim tekstom koji čitaocu dobri zvuči. U protivnom ćemo zbrku iz glave preneti na papir, što će biti baš tako protumačeno. Nekad će nas proglasiti genijem, češće zanesenjakom, najčešće ludakom.

Ne zaboravimo, po Aristotelu možemo da težimo bogatstvu, slavi i moći, ali u svemu tome nema neke vrednosti po sebi. Vrednost po sebi čini sreća koju nalazimo samo u nekoj delatnosti koju smo usavršili. Primećujete da Aristotel ne pominje odricanje?  Zato ohrabrimo one koji neprekidno uče.

 

Pisanje o pisanju

5.00 (100%) 1 Ako ste već stigli dovde skoristite mogučnost da komentarišete, podelite, ocenite … Nije obavezno ali može da koristi. Hvala na utrošenom vremenu.

(Visited 451 times, 1 visits today)
Optimized with PageSpeed Ninja
shares