Close
Pisanje-plagijat-stil-pisanja-Šopenhauer

Pisanje, plagijat, stil i Šopenhauer (3)

Pisanje, plagijat, stil i Šopenhauer

                    Naslov „Pisanje, plagijat, stil i Šopenhauer (3)“ ne bi mogao da prođe da nije reč o trećem nastavku. Onima kojima se naslov ne dopada, predlažem da pogledaju nastavke 1 i 2. Posle toga neće biti smetnji, jer je tekst namenjen čitaocima koji su proradili prethodne delove.

                             Iskoristićemo ovakav početak da ponovimo još jednu misao mudrog Nemca: „Ono što je adresa za pismo, to za knjigu treba da bude njen naslov“. On podseća da naslovi mogu da budu dvosmisleni, da mogu da zavedu i da na kraju knjizi dodele sudbinu pogrešno adresiranog pisma.

Nekad su naslovi na prvi pogled dobri. Na drugi pogled vidimo da nisu dobri iako su „dobri“.  Reč je o namerno pogrešnim (plagiranim) naslovima čime se pored svesne manipulacije pokazuje i odsustvo originalnosti. Samim tim bi čitaocu trebalo da bude jasno šta dalje s takvim tekstom. Jer „ ko nema ni toliko sposobnosti da svojoj knjizi izmisli neki nov naslov, taj pogotovo neće biti sposoban da joj da novi sadržaj“.

Pisanje i plagijati

                                Pisanje, umetnost i plagijati su od vajkada tesno povezani.  Obzirom na manju čitanost, plagijati se češće uočavaju u muzici, ali se u osnovi sve svodi na ista pitanja.

Ako se na pisanje nadovežu politika, položaj, novac, ostvarene i neostvarene ambicije, ni istorijska distanca ne pomaže puno, što svakako zaključujemo iz ovog teksta.

Sve drugo je pod znakom pitanja, jer autor namerno ne citira pravilno, niti nam je poznato da li je u pitanju relevantna literatura. Kniževnicima se to može, mada je i nauka često matirana. Setimo se samo čuvenih „Protokola …“.

                          Pisanje proze podrazumeva mešanje činjenica i kreativnih komplikacija. Pre nego priča krene oseti se „emotivno kuvanje“. Nekad je dovoljna slika iz novina, nekad „dijalog“ sa nečim što smo pročitali ili videli. Posle toga zaplet može da krene. 

Pisanje i traženje teme

                               Teoretičari naglašavaju da je sasvim u redu, i moralno, da u fazi traženja teme pisac bude potpuno amoralan. Traganje za izvorom i nadahnućem podrazumeva sve: krađu iz knjiga, filmova, kafanskih priča, novinskih natpisa, „pljačkanje grobova“, krađu iz kolevke … Konstrukcija kostura, popunjavanje i povezivanje nedostajućih delova tkiva idu sami od sebe, u zavisnosti od afiniteta i onoga što pišemo.

                                   Dušanu Kovačeviću je za delo po kojem je snimljen kultni film Ko to tamo peva“, bila dovoljna vest iz starih novina,da  je u bombardovanju Beograda pogođen autobus koji je iz provincije ,05.aprila 1941. krenuo prema Beogradu.

Pisanje-plagijat-stil-pisanja-Šopenhauer
kineski-ko-to-tamo-peva

Naravno da bi iz izvrsnog dela nastao isto takav film, trebalo je puno rada i kreativne improvizacije i tokom snimanja.

Gogolj je ideju za priču „Kabanica“ dobio slušajući istinitu priču u kojoj se pominjala puška. Zamenio je predmet, samim tim, mesto dešavanja i način života glavnog junaka, pa smo umesto šume dobili kancelarijski posao.

Stil

                                 Po Šopenhaueru, „stil je fiziognomija duha“. „Ona je“ nastavlja Šopenhauer kao takva „pouzdanija od fiziognomije tela“.

„Podržavati tuđi stil znači nositi masku. Ma kako ta maska bila lepa, ona će ipak, usled svoje beživotnosti postati uskoro glupa i nesnosna, tako da je čak i najružnije živo lice bolje od nje“.

                              Proučavajući stil nekog pisca, tj „kako je mislio“, mi možemo sa sigurnošću da znamo i dokle on može da nas odvede. Samim tim, možemo da blagovremeno odustanemo ili prionemo na čitanje.

                            Po Šopenhaueru „stil pokazuje formalno svojsvo celokupnog mišljenja jednog čoveka, svojstvo koje uvek mora da ostane isto, pa ma šta i ma o čemu on mislio“.

Naravno, napisano važi za velike mislioce i igrače čiji monopol ovde podrazumeva ne samo jasan, utemeljen misaoni tok već i naivnost koja „ostaje privilegija nadmoćnih i samosvesnih duhova, koji stoga sa sigurnošću istupaju“. 

       Mediokriteti

                                   Mediokriteti kriju svoj stil „kao zmija noge“ što u stvari i jeste njihov stil. Oni ne znaju, ali vreme radije troše na razne društvene „kombinacije“. Samim tim nemaju ni sigurnosti da formiraju jasne misli i izgrade svoj misaoni sklop. Mediokriteti odbacuju izgrađene pisce uzdajući se u izreku da se dubina imitira obojenošću.

Zato se „oni kolebaju između težnje da saopšte misao i težnje da je prikriju“ čime se udaljavaju od jasnog mišljenja, što je uslov za jasno pisanje. Jer „nejasno ili loše pisati, znači glupo ili konfuzno misliti“.

                             Po Šopenhaueru „ništa nije lakše nego pisati da te niko ne razume, a opet ništa teže no izraziti značajne misli tako da ih svako mora razumeti“. Po njemu pisac ne bi trebalo ni od čega toliko da se čuva- koliko od očiglednog nastojanja da pokaže više duha nego što ga ima“.

To je zamka za mediokritete jer se „čovek uvek, i u svakom pogledu kočoperi i razmeće samo onim što u stvari nema“. Stoga je, po Šopenhaueru, „prvo- samo po sebi dovoljno pravilo dobrog stila – da se ima šta reći“. Nemamo šta da kažemo kad neobičnim i trivijalnim rečima objašnjavamo obične stvari umesto da „običnim rečima iskazujemo neobične stvari“.

„Većinom se dešava da je ono što kaže vrlo učen čovek lakše i mnogo jasnije za razumevanje … Dakle, što je neko beznačajniji to će biti mračniji“.

Pre zaključka

                              Čuvajmo se štete koju mogu da nam nanesu osobe „nesposobne za neku duhovnu projekciju više vrste“. 

                                „Stil ne treba da bude subjektivan, nego objektivan. A da bi bio objektivan, potrebno je tako upotrebljavati reči da one čitaoce direktno prisiljavaju da misli upravo ono isto što je i pisac mislio“. Jer „ko aljkavo piše, taj priznaje da ni sam svojim mislima ne pridaje neku veliku važnost“. Zašto bi smo onda mi to radili? 

„Kao što aljkavost odela odaje omalovažavanje društva u koje se ulazi, tako i površan, aljkav i rđav stil pokazuje omalovažavanje čitaoca, koje on s pravom kažnjava time što ga ne čita“

Zaključak

                                   „Kao što ću ja dobro promisliti pre nego se upustim u razgovor sa nekim rđavo obučenim i prljavim čovekom, tako ću i knjigu odbaciti ako mi aljkavost stila odmah padne u oči“. 

Sa druge strane, „ko piše izveštačeno, sličan je čoveku koji se nakinđuri zato da ga ne bi zamenjivali sa svetinom i da ga ne bi sa njom pomešali- opasnost kojoj se džentlmen, ni u najrđavijem odelu neće izložiti“.

https://twitter.com/roadforbyzant/status/834088176134266880

Pisanje, plagijat, stil i Šopenhauer (3)

0.00 (0%) 0 Ako ste već stigli dovde skoristite mogučnost da komentarišete, podelite, ocenite … Nije obavezno ali može da koristi. Hvala na utrošenom vremenu 🙂

(Visited 303 times, 1 visits today)

Leave a Reply

1 Comment on "Pisanje, plagijat, stil i Šopenhauer (3)"

Notify of
155
Sort by:   newest | oldest | most voted
Optimized with PageSpeed Ninja