Close
therapy-session

Misterija promene: kada do poboljšanja psihoterapijom

Terapija, promena, poboljšanje, psihoterapija, misterija

Zdravoj osobi koja bi da upozna sebe, da dobije odgovore koji je tište, da nešto promeni, očisti ili da se poboljša na raspolaganju stoji mnoštvo terapija uključujući i psihoterapiju. Psihoterapija  govorili smo o tome, je kovanica dve grčke reči. Pojam se odnosi na zbrinjavanje (terapija) duše (psiha).  

Postoji više škola, vrsta, oblika, metoda, tehnika i tu ne treba biti zločest. Svet se menja, ljudi se menjaju, tehnike se prilagođavaju. Sve njih krasi želja da se za klijenta uradi što više u što kraćem vremenu. Ostaje da razjasnimo misterije vezane za psihoterapiju i damo odgovor zbog čega je mnogi posebno vrednuju.

Počev od dobre knjige, filma, jednostavnih poslova, vođenja dnevnika, boravka u prirodi o čemu je takođe bilo reči  pitamo se čemu još i dodatni napor i trošak koji podrazumeva rad sa drugom osobom, i da li je to baš neophodno. 

Šta jeste i šta nije psihoterapija

Ispod prilažem nekoliko nasumično odabranih tvitova, tek da vidimo u kojoj meri su pristupi psihoterapiji različiti. Samim tim su različite kako metode rada tako i očekivanja koja se razlikuju od osobe do osobe. Prilažem i snimak preko koga pretrčavanjem vidimo da u svakoj šali ima pola istine. 

Psihoterapija nekad i sad

Tokom trajanja SFRJ zvaničan stav prema psihoterapiji bio je identičan stavovima koji su važili u zmljama Varšavskog ugovora. Tim poslom su mogli da se bave klinički psiholozi i neuropsihijatri. Za to vreme se u evropskim zemljama na stvar gledalo drugačije. Postojala je mogućnost nadogradnje svakog humaniste koji time želi da se bavi.

Psihoterapija
Psihoterapija

Danas je taj princip prevladao što je dobro jer psihoterapija postaje dostupna većini koja iz toga može da crpi blagodati. Sa druge strane (kao u svemu) i tu postoji manja mogućnost zloupotrebe, koja ide zajedno sa progresom.

Nema potrebe da se ovde duže zadržavamo, jer je to u društvenim naukama davno objašnjen fenomen. Nove stvari i novi pristupi imaju problem prihvatanja od strane većine koja od starog ima neku vajdu. Ako i nema direktne koristi većina jednostavno zazire od prihvatanja noviteta, jer novitet znači promenu.

Dovoljno je pomisliti da promena sa sobom možda nosi boljitak, ali svakako nosi neizvesnost. Zbog tih finesa društvu je nekad lakše da uđe u rat nego da stavi prst na čelo. Rat se često koristi za održavanje postojećeg stanja, najčešće onima koji ne ginu, ali će se potrošni materijal (topovsko meso) već nekako naći.

Pozicioniranje 

Možemo da se setimo brojnih verskih ratova unutar Evrope nekad između katolika i protestanata, nekad između njihovih frakcija. Tu su i Krstaški ratovi. Setimo se da je Hrišćanstvo počelo kao sekta i setimo se koliko je ljudi nastradalo u raznim revolucijama koje su pravdane boljom sutrašnjicom.

Druga strana medalje je uočiti da veliki Tesla nije dobijao novac za svoje projekte i istraživanja jer su njegovi ciljevi bili planetarno humani. Tesla je uvek smetao nekim Edisonima, iako mu to nikad nije bilo na umu.

Tesli je novac pristizao samo ako bi mogao da se uz njegovu pomoć oplodi.   Velikanima poput Tesle, Sokrata ili Đordana Bruna umovi nisu funkcionisali na strogo materijalno unovčavajući način. Ljudi koji nose progres za sve su uvek bili u manjini.

tesla-colorado-33
tesla-colorado-33

U svakom slučaju ako otklonimo materijalnu dobit iz razmišljanja duhovno nadmoćnih (jer je nema) lakše ćemo shvatiti da se psihoanalitičari Frojd i Jung nisu razišli zbog para već zbog nas 🙂  Ako to znamo lakše ćemo preći i preko brojnih cepanja i razilaženja onih koji se danas bave dušom. Uostalom to je mnogo lakše nego shvatiti početno razilaženje hrišćanskih crkava.

Psihoterapija i mimoilaženja

U prethodnim tekstovima smo uvažavajući medicinu pojam terapija rezervisali (i) za zdrave osobe. Pre nego nastavimo o psihoterapiji trebamo da odgovorimo na pitanje zašto je na Zapadu normalna stvar imati svog psihoterapeuta dok je u našoj sredini barem kod starije populacije pojam nekako rezervisan za (Bože me prosti) „opičene“?

Nerazumevanje dolazi od početnog komunističkog prilaza kad su se psihoterapijom bavili klinički psiholozi i neuropsihijatri. Bilo je to vreme u kojem su duševni problemi u najboljem slučaju predstavljali sramotu, zbog čega nije bilo uputno „hvaliti se“ ličnim psihoterapeutom. To pogotovo nije preporučljivo u manjim sredinama, gde se više vodi računa o tuđim mukama, gde svako o svakom zna sve i gde je često najvažnije pitanje „da komšiji crkne krava“.

Psychological Therapy
Psychological Therapy

Bilo je to doba kad smo po tvrdnjama političarima živeli u najboljem od svih mogućih društava. Stoga je u tom partijskom jednoumlju bilo posebno nezgodno žaliti se na „glavu“. Istovremeno su i komunikacijske veštine bile nedovoljno razvijene pa su se terapije obično završavale sugestijama, tabletama i vitaminskim koktelima.

To jeste terapija u određenim situacijama je bilo delotvorno ali to nije psihoterapija. Danas se do poboljšanja često dolazi kombinovanjem uzimanja tableta (čija se količina vremenom smanjuje do potpunog prestanka) i psihoterapije pomoću koje se sigurnije dolazi do nove ravni egzistencije.    

 

Zaziranje od psihoterapije

Zaziranje od psihoterapije nas često navodi da pokušamo da sami sebi pomognemo, ali da se to ne sazna. Mnogo je slučajeva neefikasne samopomoći, dok se broj popularne psihološke literature povećava.

Od tabu teme došli smo do toga da se u psihoterapiju svi razumeju, kao što smo svi selektori fudbalske reprezentacije. Nisam sreo nikog ko uz pomoć alata i ogledalceta sam sebi popravlja zube da bi uštedeo, ili zato što “ zna bolje“ , ali se psihoterapije u kućnoj radinosti ne odričemo.  Zato nije na odmet da se pre početka rada sa takvima još jednom zapitamo nije li šteta veća od koristi.

Tanto la psicoterapia
Tanto la psicoterapia

 Na žalost nestručno bavljenje psihom mnogo češće predstavlja „brljanje po nesvesnom“ pa umesto osveženja i osnaženja imamo negativno zacementirano stanje, što je dobar razlog da sa tom praksom prekinemo.

Ako sa plaćenog časa matematike izađemo noseći manje znanja nego što smo ga imali kad je čas počeo zahvalićemo se „stručnjaku“.      

Nepotpuna ili pogrešna terapija

Do završetka teksta ostalo je još nekoliko većih nejasnoća. Pre odabira terapeuta treba ukazati na još jedan slučaj „šta psihoterapija nije“. Za to će nam poslužiti jedan šaljivi tvit.

Kod ovog vida terapije postoji gradacija:

  • Pišemo za sebe što niko sem nas ne čita.
  • Pišemo po društvenim mrežama maskirani nikom, uz nekakvu povratnu informaciju.
  • Pišemo/pričamo sa rođacima, prijateljima ili sa partnerom. Ovde spada i čuveno plakanje na ramenu.

Iako se u svakom od navedenih slučajeva može desiti olakšanje, to nije psihoterapija.
Olakšanje koje osoba oseti posle takve sesije je u direktnoj vezi sa primljenim sadržajem osobe koja vas čita ili sluša. Ništa preko toga.

FB frends
FB frends

Ako plačete na ramenu prijatelja olakšanje je evidentno. Do njega stižemo brže nego ako „vilenimo“ po raznim forumima lažno se predstavljajući, dok maskirani bombardujemo forum našim ili problemima „našeg“ prijatelja kome bi da pomognemo.
Olakšanje (ne i poboljšanje) je najverovatnije „samo“ privremeni maksimum koji osoba izvlači iz date situacije. Postoji velika verovatnoća da će posle izvesnog vremena „problemi“ ponoviti.

 

Opisi stanja kroz koja prolazimo

Olakšanje koje iz nama nepoznatih razloga doživimo na nekom forumu navešće nas da i sledeći put nesvesno pojavimo na istom mestu. Posle mnogo izgubljenog vremena i okolnih puteva dobićemo kompenzaciju. To će nas možda učvrstiti u uverenju da to deluje zbog čega trebamo da mu se još više posvetimo.

Plakanje na ramenu za razliku od foruma ili pisanja deluje skoro trenutno. Suze koje ostavimo na ramenu prijatelja (ako ga imamo) stvaraju utisak kako se i na psihoterapiji do olakšanja dolazi na isti način. Logično zašto bismo se onda poveravali nepoznatom i još plaćali za to? Osim toga već vam je bolje. Osećamo da smo u plusu, zašto bismo rizikovali? 

Zbog toga radije upisujemo neki od brojnih kurseva za životni prosperitet. Učimo se postavljanju ciljeva, vežbamo neku egzotiku, bavimo se vizuelizacijom, mantramo i šta sve ne. Posle izvesnog vremena hvatamo sebe u istim krugovima bežeći od odgovora zašto to novo kod nas slabo deluje. Opet sličan problem, plakanje, kajanje, olakšanje, novi entuzijazam … Ostajemo zarobljeni u svojim krugovima, mirimo se sa sudbinom. Nezadovoljni krećemo ispočetka, dok zdravlje polako ali sigurno počinje da popušta.

 

Misterija psihoterapije

Trajna promena se retko dešava glancanjem problema na forumima ili šišanjem trave dok nekome plačemo na ramenu, jer se korenje u nesvesnom zaliva i dalje. Zbog toga je to samo privremena pomoć i samopomoć. Ostaje opasnost našeg zatvaranja kao i opcija da ljudi (zbog nečeg) počnu da nas izbegavaju, naročito ako okupirani sobom zaboravimo da ponekad sa prijateljima zamenimo uloge.

Nekad trebamo da priznamo sebi da smo u problemu, da smo u pogrešnoj spirali događaja koja nam privlači sve loše što nam se nađe u blizini. Možemo da priznamo sebi kako bi nam mala pomoć koristila. Recimo da je to dobro mesto za početak psihoterapije, odakle kreće nova spirala pozitivnih dešavanja koja nas preporađa na svakom koraku. Zreli smo za dublje unutrašnje promene koje su više od nagoveštaja.

Duboko trajno poboljšanje do koga dolazimo razgovorom na psihoterapiji omogućava ne samo olakšanje problema već i prizivanje novih mogućnosti, koje do tad nismo videli (jer nismo ni mogli da ih vidimo).

 

Kad je vreme za duhovnika (ili) terapeuta

Posete komunikologu ili psihoterapeutu mogu da budu pitanje ne samo mentalne higijene već mogu da posluže za upoznavanje i razvoj komunikoloških veština. To se s obzirom na predrasude u našem društvu retko dešava. Obično se na terapiju dolazi po preporuci uz strogo vođenje računa o diskreciji. Paradoksalno ali u početku se lakše odlučujemo za terapeuta iz drugog grada, što dalje to bolje. Taj stav se sa našim osvešćivanjem menja. Ali to je „kasnije“ 🙂

Da bi se potražila ta mala početna pomoć obično je potrebno veće izbacivanje iz ravnoteže. Pošto ne postoje dve iste osobe primereno je navesti neke od razloga zbog kojih se osobe obraćaju terapeutu:
neočekivana medicinska dijagnoza, bolest ili gubitak najmilijih, ratne traume, ljubomora, zivot u stalnim brigama i strahovima, izolovanost, neprilagodjenost, problemi sa članovima nove familije, problemi sa novom sredinom, sukobi na poslu, problemi sa autoritativnim (nekad rušilački nastrojenim) iskompleksiranim roditeljima, promene stavova o sebi i nametnutim negativnim osobinama, opterećenost krivicom za smrt roditelja, problemi sa vaspitanjem dece, odlaganje rešenja i akcije, odvikavanje rodbine od stava da im non stop nešto dugujemo (i da smo im non stop na raspolaganju), rvanje sa potrošačkim trendovima (koji vode u kredite), neočekivani invaliditet partnera, partnerski odnosi posle njegovog dolaska s ratišta, problemi s detetom iz partnerove prethodne veze, strah od vezivanja …

110613-N-YM336-079
SAN DIEGO (June 13, 2011) Lynn Boulanger, an occupational therapy assistant and certified hand therapist, uses mirror therapy to help address phantom pain for Marine Cpl. Anthony McDaniel. The Occupational Therapy department provides patients with rehabilitation services to heal and restore service members to their highest level of everyday functional outcomes. (U.S. Navy photo by Mass Communication Specialist Seaman Joseph A. Boomhower/Released)

Kod duhovnika obično idemo kad je nešto „veliko“, i evidentno. Za „male“ stvari i pucanje na sitnicama odlazimo psihoterapeutu. Onda na sopstveno iznenađenje vidimo da nam je ormar pun nepotrebnih stvari, koje smo sakrili od nas samih. Nešto smo zaboravili, nečeg se sećamo kroz maglu, nečeg nam je neprijatno da se setimo …  Tad uz usmeravanje stručnog lica počinje duhovno odrastanje. Ako nam se tad i dese suze, u tom obliku se više neće ponoviti 🙂

Psihoterapeut

Zvanično terapeut je osoba ne mlađa od 35 godina. Radi se o nekome ko je upoznao svoj pakao (nešto sa gornjeg spiska) i iz toga izašao uz pomoć (i) psihoterapije. Terapeut u najkraćem nije „vanzemaljac“. Iza sebe ima dovoljno pobeda i poraza u životu, stručan je, voljan i osposobljen da pomogne. 

To je osoba koja je posle svog pakla uspela da se „sastavi“, izađe i nastavi život kao psihoterapeut: da položi sve ispita, prođe praktični deo pod supervizijom, odbrani diplomski, položi zakletvu… Nakon toga se glasanjem prima u „esnafsko“ udruženje.

Cene usluga za sesiju od 50-60 minuta variraju. U Evropi je raspon od 10-15 (ako i Srbiju računamo u EU), do 50 evra u nespornoj EU.  Postoje i besplatne usluge kod nesvršenih mlađih kolega, dok jure stotine sati prakse. Postoje humanitarne, negde i socijalne organizacije koje plaćaju usluge terapeuta. Ni najbolji terapeuti kod kojih se najduže čeka ne naplaćuju uvek i svima iako im je broj dnevnih terapija ograničen. 

[easy-image-collage id=1296]

Moguće je pogrešiti u početnom izboru terapeuta. Isto onako kao što pogrešimo kod izbora automobila, računara, kaputa ili daleko bilo venčanice Ako vam je cilj napredak kroz poštenu razmenu nećete pogrešiti.

 

  Subscribe  
newest oldest most voted
Notify of