Pisanje_besedil_tekstopisje

Veština pisanja i introspekcija – tajna uspešnog početka

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Pisanje – (samo) Božji dar ili (i) veština

Proučavajući stvaraoce nailazimo brojne primere mistifikacije veštine pisanja (i ne samo pisanja). Naravno postoji kreativna iskra, ideja vodilja, zanos, inspiracija, ali daleko od toga da je to sve.

Pisci često govore kako je pesma jednostavno „došla“ i kako je sve nastalo u trenu. Takvi trenuci postoje i vredni su, ali to je možda tek tajna uspešnog početka.

Radi se o stvaraocima koji su zaboravili svoje periode introspekcije i osvešćivanja unutrašnjeg rada, ili jednostavno lažu. Nekad uživaju u svojim nesvesnim sablastima (ili muzama) bojeći se da će ih izgubiti ako govore o njima.

Pisanje – (i) Božji dar i veština

„Ne sećam se više o kojoj je svojoj slavnoj pesmi Lamartin zapisao da mu je nastala iznenada, u olujnoj noći, usred šume (kurziv RL). Kad je umro, pronašli su rukopise sa ispravkama i varijantama te se pokazalo da u celoj francuskoj književnosti možda nema pesme na kojoj se više radilo“.

„Kad pisac (ili uopšte umetnik) kaže kako je radio ne misleći na pravila procesa pisanja, to znači samo da je radio ne znajući da pravilo poznaje. Dete izvrsno govori maternji jezik, ali ne bi umelo napisati njegovu gramatiku. No gramatičar nije jedini koji poznaje jezička pravila, jer njih, ne znajući, izvrsno poznaje i dete: gramatičar je samo onaj ko zna zašto i kako dete zna jezik“. (Umberto Eko, Ime ruže, str 546).

Zaključak: pisanje kao proces i veština mogu da „spoje“ u razne forme svi koje to zanima.

 Pisanje – još malo o veštini

Pisanje, slikanje, šetnja sa voljenim bićem, zbog svoje punoće čine kvalitetnu interakciju sa sobom i drugima. Ako smo uočili lekovitost pisanja sasvim je u redu da na tu radnju uperimo malo više introspektivnog svetla kako bismo uočili gde su (da li su i kako) povezani Božji dar i veština

Kad neuki posmatraju vrsnog kosača, slikara ili pisca kako im se posao dešava „sam od sebe“, lako dolaze do zaključka „ništa lakše“. Opet dovoljno je da probaju i da se brzo razuvere. Možda se do kraja života neće usuditi da tako nešto ponove. Naravno to je greška. Do veštine se dolazi utvrđivanjem naučenog (ponavljanjem), razmišljanjem, eksperimentisanjem ,(i) padanjem.

Svako ko je spreman da uloži sebe u ono što radi, da postepeno napreduje u jednom momentu dobije dovoljno stimulansa (razvije kondiciju i veštinu) posle čega može da nastavi „sam od sebe“.

Potrebno je da se proces usavršavanja uoči i razloži. Možda se nećemo setiti kad smo učili da hodamo,ali vožnje bicikla svakako možemo. Setimo se kosih i tankih crta kod pisanja, neuspelog recepta za kolače … Uvek je malo zapinjalo u početku. Posle sticanja zanata (ljubav, rad, veština, samopouzdanje …) stvari idu same od sebe. 

Zašto smo se toga odrekli? Zašto u kasnijim godinama imamo problem da još jednom prođemo putanju od početnika do majstora? Zašto izbegavamo da učimo i da se menjamo? To sa godinama nema nikakve veze.

 

Zašto do veštine preko pisanja rukom

Pisanje rukom je još jedna veština koja nestaje. Ovde se propagira ne samo veština običnog pisanja već i stenografija, veština brzog pisanja. Pored toga pomenućemo i Ples pisanja

Pisanje rukom (i olovkom) je dobar put za učenje pisanja, što u početku podrazumeva „sređivanje misli“. Desiće vam se tokom pisanja da za nešto postoje dva dobra razloga, ali će vam se dok pišete pojaviti treći i četvrti. Zapišite i njih bez zaustavljanja. Pišite, samo pišite što više.

Tokom pisanja rukom najbrže i najlakše ćete srediti misli. Jasno ćete uočiti šta je od napisanog pisano za druge, šta sebi. Može se desiti i da se pokrenu skrivene mentalne mase iz podsvesti o kojima nista imali pojma. Kad dospete do njih, pišite. Pišite što više.

Kad materijal odstoji (u početku duže), ponovnim čitanjem postaje jasno šta smo pisali za nas (i o nama), a šta za druge. Tad možemo ( i treba ) da prepoznamo svoj stil. To još uvek ne znači da smo naučili da pišemo, ali svakako znači da smo na dobrom putu.

 

Sledeći korak uspešnog početka

Tek sad možemo da otkucamo tekst i pokažemo ga sebi. Nije na odmet da uvek na umu imamo Tolstoja, koji poštujući pisanje kao duboki poriv duše, pisce upoređuje sa kopačima zlata. Kao što kopači zlata „prosejavaju“ jalovinu tako i budući pisci moraju da prođu kroz višestruko čitanje onogo što su lično napisali, da prepisuju, dopisuju i najbolje  i najčešće  da skraćuju napisano.

Nije lepo biti odveć genijalan pa da napisano niko ne razume. Aristotel nas podseća da „svoje vrline dostižemo u zajednici“. Ako se zaglavimo ili napisano niko ne čita ,pogledajmo kako to rade drugi.

Provucimo još jednom napisano kroz osnovna novinarska pitanja: ko je (koga, čega), gde, kad, kako i zašto. Tek sad, uz dopunu možemo da kažemo da mi kontrolišemo tekst, a ne obrnuto. Uz male korekcije i svest da „možda može bolje“, naše delo je zrelo za pokazivanje.

Ne zaboravite da tek iz valjanog uvoda zaključci imaju smisla.

 

Usklađivanje, promena i odbijanja

U procesu usaglašavanja sa svetom odbijanje našeg teksta ume da zaboli. Bez brige, možda je to najvažnija lekcija. Setimo se da su svi prošli kroz to. Knjige o uspehu pune su takvih primera. Dobronamerna i nedobronamerna odbijanja vode nas u preispitivanja svega i svačega. Razlozi najčešće leže u nama, ali se nekad do zaključka dolazi obilaznim stazama.

Delimično možete da poštedite sebe tako što ćete voditi računa kome šta šaljete. Vredi raditi na sebi i usavršavati veštinu, ali vredi i znati šta ko neće ni u ludilu da objavi. Nekad je i to dobra preporuka: „Ovaj tekst bez izmena taj i taj nije želeo da objavi“. Zapitajte se: „Kome to što pišem može da bude interesantno“?

Ako ste sigurni da je nešto dobro i da je do druge strane onda nam se dešava ćutanje. Nekad će vas ignorisati ali će „neodređeno“ odgovoriti na RTS-u, dok će portali preuzimati taj nepostojći tekst do ukidanja serije. (Glavna zasluga za to pripada Samardžiću. Ja sam se umešao samo malo. Ne preporučujem čitanje mog teksta. Dovoljni su uvod i zaključak).

Misli možemo i treba zbog vežbe da izražavamo na više načina, ali uvek da pišemo na svoj način.

 Zaključci

Sklonost za pisanje je Božji dar, zato nam se čini da je odbacivanje pogrešno iz dva razloga. Pisanje možemo da koristimo kao vrhunski stvaralački izraz, ali i u terapeutske svrhe, za poboljšanje sebe.  Pošto su ovde tekstovi za samouke (odrasle), kroz učenje pisanja koračamo sa obe noge.

Pisanje je proces koji može (i treba) da se razloži na segmente, radi razumevanja i ovladavanja manjim celinama. Nakon toga u stanju smo da pisanje posmatramo i kao proces i kao veštinu. Dovoljna je jedna ispisana dvolisnica da kod sebe uočimo lekovitost pisanja. Nakon toga shvatićemo kako je sasvim u redu da prema toj radnji uperimo malo više introspektivnog svetla   

Nekad će dobri pisci a loši pedagozi, pokušati da nas odvrate od pisanja tvrdnjom kako dar za pisanje ili imaš, ili nemaš. U ovom kratkom tekstu stoje drugačiji zaključci. Ne sporimo da je pisanje Božji dar, ali i veština kojom može (i treba) da se ovlada. U narednim tekstovima biće toga još.


  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Leave a Reply

Be the First to Comment!

Notify of
avatar
155
wpDiscuz