Close
Zemljo i Otadžbino moja Gordana-Đajić

Zemljo i Otadžbino moja Gordana-Đajić

U prethodnom tekstu smo videli kako Gordana piše. Ovde vidimo kako to izgleda u praksi. Na kraju ispod pesme vidimo i kako nekad izgleda praksa. 
Gordana Đajić
Gordana-Đajić
Gordana-Đajić

Zemljo i Otadžbino,
moja

Dok grcaš, stenješ i stradaš,
i dok treseš se i komadaš,
u bolu i patnji, i strepnji,
i dok krst svoj na plećima nosiš,
izdrži,
nemoj da padaš;
tama neka te zaobiđe,
gradonosni oblaci,
neka kometu tuku, 
što zemlji preti dok strada,
nek zemlju zaobiđu;
niza stranu grad neka okrenu,
i nađu drugu ođu,
zemlju što krvari i strada,
neka mrakom zaobiđu. 
Znam,
utroba te do smrti boli,
pluća ti prodrta i žuta, 
disanje ti je zanemoćalo,
bljuješ žuč i posteljicu,
dok groznica te trese, 
zubima škripa čuje se;
vetar munje neka odnese;
gromova udar zemlju kuje,
i razdire, i brazde usekle zaorava,
ptice krilima obamrle;
grohot gavrana čuje se,
i crnih čarki i vrana.
Izdrži zemljo, 
prolazno sve je , 
i bure i oluje će što tutnje,
i eho poljima nosi bregom,
i planinske vence kida, snegom razabira, 
i obasjava vid očinjeg vida;
a naborana čela, 
i pogled modar,
odnose muke, i boljke,
perjanice su pernice i olovke;
zorom rađa se novo
jutro, 
vedro stasalo, 
snagom klasalo, 
i žitna polja blagorodna i dozrela,
kruška jabuka i dunja zrela, 
željna berbe doziva,
i trudna potrebom,
da grane rodne odmori,
i olakša,
i nove cvetove primi,
cvetove slada i mlađa. 
Jutro zemlje tvoje crnice,
plodne, uzorane i moćne,
posle obilnih kiša što te potapaju i gradom biju,
i munjom prže,
zraci sunčani i blagorodni;
crnici zemlji muke briše,
zracima sunca posle kiše.
Bujaju i pupe i rascvetali krošnje, 
voćkama uzavrele,
i vinogradi podmlađeni,
orezani i povezani;
od roda obrodiše, 
vinogradi, 
što vino crno i belo rađa i mirisno i sočno grožđe, 
i bujaju i nadolaze 
madljike od tamljanike, 
buradi vina nališe, 
svatova i poja i veselja,
i napojnica i svatovnica,
dan sviće ; 
i rudnjače i zore dan, 
sviće, i budi se.
A crno vino blagorodica,
Svetica i Bogorodica,
roda radja iz utrobe tvoje, i uzavrelog srca;
dok na osunčanom proplanku, 
pčelar opremljen,
amajlijom šeširom,
iz košnica medonosnih,
med toči i tegle vrca. 

Gordana-Đajić
Gordana-Đajić

Duga što se na istoku rađa, i bojama zemlju posle kiše obasipa,
dok mirišu rese lipa,
bagrema i jorgovana 
i ljubičastih trešanja,
i miriše zemlja posle kiše,
odiše i opija snagom mirisa, 
jeremičaka, ljubičica, irisa;
božura krunice 
zaljubljenih u ruže,
cvetnim baštama se druže,
i strah od prolaznika slučajnih,
laticama tučkova drže;
karanfili lale i ljiljani, 
miris tvoj izmami,
nežniji i opojni,
i utrobom tvojom uvi,
pčelica dok poj zuji.
Sa livada i njiva pooranih,
busenovima nabreklim,
i ciglama taze ispeklim,
kuća se nova rađa,
stamena, lepa i mlađa,
orahovina joj osnova i građa,
dok sunce usnulo,
zoru raspuklo,
iza oblaka, 
laka koraka,
na istoku preporađa. 
Izdrži zemljo,
I plovi otadžbino,
i brodi,
i život miran vodi,
i nikad se ne potopi, 
brige prebrodi,
i sigurna zemljom hodi,
i čistim zrakom plivaj, 
i budna snivaj, 
i nađi zemaljski smiraj. 
Izdrži zemljo,
izdrži i na putu sve nas podrži;
naša sudbino, i divo,
uzdanice i napojnice. 
I glavna životna bino,
i pozorište, i uzletište;
i bioskop si što duše ištu,
i duhovnosti pisto,
likušo i liko,
i diko i Aminu,
i sudbo i ljubo,
i družbo i priliko,
i ogledala naših sliko, 
knjigo pernico i perjanico,
hranilico i pojilico,
ukopnico i smrtovnico,
života naših životnico,
umiranja naših si nadanja, 
umiri nam stradanja 
i čekaj nas tamo,
postelja raspremljenih,
cvetnih jastuka mirisnih,
i namirisanih ubrusa, 
što miris tvoj mirišu,
mirisu tvome i amanu,
oprost zatražićemo
prići ćemo smerno ko Hramu;
i znamo,
da jednu otadžbinu samo, 
imamo;
i samo ti blagoslovi nas,
oprosti nam grehe,
utrobom svojom mirisnom nas primi,
ruke namučene i žuljevite raširi,
i raspleti pletenice duge, 
i uvojke naše tuge, 
i brige, upleti i utrobom umiri.
I zazvoni zvonima,
neka jeka zvona, 
za upokojenima jeca,
najmilije koji nas prate 
zvonicima, 
neka je ostanka sreća.
Zvonici zvone svima,
samo,
ne pitaj kome zvone nikad, 
svima zvona zvone,
panaija, ili je prekad.
Utrobom otadžbino,
ruku raširenih nas primi,
umiri i bolove i rane,
bez leleka primi,
dušu i tela umiri,
i duhovnosti smiri;
Zemljo i Otadžbino.

Zemljo i Otadžbino moja Gordana-Đajić

Gordana Đajić